Plači narode plači

Plači narode plači

edne prilike u jednom kraljevstvu živjeli neki obični ljudi. Oni su malo prije, sad skorije, ušli u sasvim novi savremeni grad, onako oivičen nekim zidinama oštrim, nekakvom žicom, nalik na konjske uzde, lance. Nekada su stanovnici bili dobri, uživali u prijateljstvu i nijesu ni sanjali, da će se jednom tako u budućnosti probiti i živjeti srećno. Ponosni, gordi, junaštvom čuveni, pjesmom opjevani... Ali, riječ po riječ, čaša po čaša, zlatnik po zlatnik...vremena se brzo mijenjaju, veoma brzo !? Obećana zemlja bila je, bila, milina jedna. Rascvetana, nepokošena, lijepa za pogledati, a kamoli za živjeti, jednom riječju neprskana.

Međutim, rekoh, zemlja je bila je divna, ali su se samo malko tamo u komšiluku, osjećali narodi koji su bili ratoborni, ratom nezasićeni, pameću nepopunjeni, ada fekalije ljudske brate-druže. Nekako ih pomogao neki donator, pa mu se sad ne vade iz utrobe - tzv. drobi donatorske. Ojačani tako, nikako ne mogu sakriti detalje iz prošlosti, one divljačke, rušilačke, otimačke i pljačkaške. Donator kao donator, stalno baca piljak i ne vadi pare iz veš mašine. Šta njega boli uvo, ko se s kim nepodnosi i ko kome bača bombu među prijatelje.

E, taj komšija se nadaleko čuo kad bi otvorio čeljust. Širio je nekakvu mrzu mržnju! Tako ju je tanko širio i ona je dopirala čak i na tri vrste odatle, čak i preko one bare u neku zemlju slobodnu. Imao je uticaja i komšija i pravnici iz okruženja, velikog uticaja i na stanovnike ovog malog kraljevstva. Na ptice i na prirodu i na ribe i na privredu, pa i u nekim slučajevima i na snove. Komšo je bio veoma težak na san, kao teški dan! Svi su izbjegavali da ga sanjaju, a kad bi došao u zbilju, e tad se nije znalo koji se direktor iz ovog grada ne ljubi snjim. Pa pečenje, pa meze... pa se čulo: OOOO... aloooo...ejj...!? Ženoooo...Ženo...! Dođi ovamo...čuješ li ti? Kolji kokota, kolji bre, kolji!? Stigao komšilarije... Kolji bre, ne dolazi jedvaček svakoga dana!!!

I tako iz dana u dan komšo se u ovaj grad sačekivao kao da je stari svat. Kao da je bio na mobu da kosi dvanaest kosa livade.

Sve bi to bilo dobro, nekako bi se prešlo preko svega toga, da komšo ne ispusti jedne prilike “tihomirijanu” i sve ih preobrati. Poluđeše nekako ljudi, deputat grada sa konjicom ponajviše. Poćeše ljudi da se mrze... ogovaraju jedni druge, pričaju neistine, počeše da se vragoprcaju, počeše da lažu, da granje ne drže. Kakva nesreća zadesi ove naivne ljude. Po vazdan se svađahu, po svu noć jedni drugima praviše trikove...

Šta da se radi??? Šta bi s ljudima???

Ali ima lijeka izgleda. Gledaše to tužac berberin (satrap brkati, kako je u narodu prozvaše), iz daleke podmorske zemlje, a njena malenkost vladaše nad dobrom, dobrim. Gledaše, pa se po bijeloj kosi svojoj češaše!? Počeš...počeš... počeš... počeš... Učinje se rika od nje, jako se rasrdi !!! A sad ću vi ja doći, pa ću vi dati - što vi niko uzet neće! Sleće s kule zatvorske, pa bači magiju na lijepu zemlju, na lijepi grad ... ZVIZ!!! Baci čaroliju, mnogo tešku čaroliju.

Začarala ih je tako, što ih je sve rasplakala! Od tog dana svi liju suze, plaču svaki dan po cijeli dan. Plaču deputat i konjica, plaču ponosni građani, plaču i činovnici, policajci, sportisti, pica-majstori, svi plaču obraza ne suše. Kakva kazna!!! Ne možeš podići izvod iz knjige da si državljanin te mrčke, što se prije toga dobro ne ispižiš sa službenicama tamo. Goru kletvu niko do sada nije bacio na ovaj narod, na ovaj grad. Veliki se kriminal zaustavi tad. Plaču lopovi, plaču kriminalci, plaču drogaši, plaču oni što vole muške, a i strašni se problemi stvoriše. Kriminalci, zbog velikog plača počeše da ubjeđuju policajce da ne rade ono što rade, a ovi im sa velikom tugom vjerovaše svaku izgovorenu plačljivu riječ. Aii...I, ode sve po pasulju, odoše kola nizbrdo...

U deputatskoj kući tuga, znači, tuga strašna! Plače deputat, lije suze kao sa abionskog oblaka. Plače gospođa, plače dijete, plaču pomoćnici, savjetnici, glavaši i primorci, a plače i veza sa ostalim gradovima. Neosušenih obraza, duge konstitucije, vitkog stasa, ne raskrućanog samo u ramenima, deputat razmišlja. Hop...hop Šmrk...Šmrk, pa iz pametne glavice progovara:Nešto se mora činjet!!! (pomišlja on). Ne mogu više ovako, od silnoga plača suze su mi ušle u uši, pa slabije čujem. Ne mogu se ja sad ravnjat sa svima, ne može nam biti isto. Ja sam evo skoro, oko jedno nekoliko na vlasti u ovom gradu i ne mogu ja bit barabar sa svima. (prekida ga glad, jaka glad)

Uh, uh ... klikeri u crijevima, ekk...ekk, strašno sam gladan, a moram zalivati suzama sve što pojedem, šmrc...šmrc...Idem ja do obližnjeg potoka kod dobrog komšije sa sjevera da nešto ulovim. Baracije... Baracije... Moj vjerni viteže ideš na pecanje sada, kreći, šmrc...šmrc... (plače i Baracije..)

I krenuše oni polako, u priči je sve to brzo, al u zbilji nije. Mnogo su jaruga obišli i mnogo malih potoka preskočili, dok ne dođoše do rečice pune riba, koju su dijelili sa dobrim sjevernim komšijom, a koji nikad nije nešto zatezao. Zabaciše oni mušicu pa stadoše čekati...ček...ček... ček...ček... i tek onda nešto zagrize. Vuc..vuc oni dvojica, vuc..vuc i izvuc punjenu patiku, u stvari patiku sa čarapom, koju je izgleda ovaj drugi komšija bacio, da bi učinio neki šer dobrosusjedskim odnosima. Vidješe oni svojim očima, pomirisaše malko i osjetiše isti onaj miris koji pusta komšilarija kad ne zna više šta će sa sobom. Naravno, vratiše oni punjenu patiku u rijeku. Ja sam nešto pretpostavljao da tamo riba biti neće, kad ono nešto krupno zagrize.... A oni vuc...vuc...A „TO” iz rijeke ne popušta. Zavezaše oni nailon za panj (tu je nekad bilo drvo - ali komšija nema srama), zapeše iz petnih žila i .... i... izbaciše „NEŠTO” na obalu. Nešto ljigavo; Muflon - nije, Gnu - nije, Daždevnjak - nije, izgleda kao neko najodvratnije stvorenje koje se ne može perom opisati, a kamoli nekom objasniti. Prepadoše se oni, zaplakaše iz mozga. Htjedoše da se daju u bjekstvo, ali ih stvorenje prekide i obrati im se ljudskim glasom, poznatim glasom - nešto.

Stvorenje: Ja sam tužac -satrap, berberin iz daleke podmorske zemlje, ali sada za vas izgledam kao zlatna riba! Ako me pojedete, zaboljeće vas tiba! Gdje god se pojavim, uvijek je veselje, jer ispunjavam neljudima želje! Gledam vas gledam i ne mogu se nagledati ove sprdnje što vi radite. Komšilariju vašeg volim, što nije slučaj sa sjevernim vašim rođacima. Ima da se ponašate onako, kako ostali hoće i kako se oni ponašaju. U ovom slučaju vi ćete meni ispuniti neke želje, a ja bi vam za uzvrat skinula tu čaroliju i tada biste živjeli bolje i mislili kao mi!

Zapanjeni i uplakani deputat i baracije izgubiše glas. Stoje ukopani kao vaktile pred osvajačima. Razmišljaju, šta ih može zadesiti od ovog stvorenja groznog. Crne im se misli vrzmaju po glavi, šta li hoće? Šta smo mi, šaka jada?! Prođe im misao da su se sa osvajačima uglavnom slagali kroz istoriju. Znali su kako i šta valja činiti da bi bili malo blaži za njih, a narod, narod ko traga. A mi ćemo se lako njima uvući u...(u razmišljanju ih prekide ono stvorenje)

Stvorenje: Prelazimo na posao! Dosta ste mozgali, nema više priče kao što ste pričali drugim satrapima! To tamo đe ste navikli! Nije vam ovo drugi svjetski, ovo je savremeni način ratovanja. Ovdje se tri - četiri mandata ja pitam. Pazite sad:

pod 1: Da se više malko volite sa komšilarijem! Znate vi dobro ko je on!

pod 2: Ovoga komša gore, kao i njegove rođake dolje kod vas, ne tragajte.

Ne vala, kao da ne postoje. Trudite se da ovim dolje, omrznete ove gore.

pod 3: Ako hoćete da vam skinem tu čaroliju morate voditi računa o dolasku i ulasku u stanicu. Tamo gdje sunce zalazi, kad dođete, niko vam neće moći ništa.

pod 4: Uvešćete malo monopola, da se nebi neko od naroda nešto dofatio. Otimajte mu, zemlju, pare, ženu, biciklo, misli i držite ga u gladovini i svađi.

Stvorenje: Šta je, šta ste se smrkli? Ajde malo živnite, nije ovo strašno, batalite ponos! Nijeste ga nikad ni imali! Gdje sam se god pojavila svi su skeptici, a kad malo bolje razmisle pređu na posao. Evo imala sam nedavno jedan primjer kod “orvaca” na zapadu. Sve bi uradili, da im mi otvorimo kapije naše. Tako i vi učinite, da uništite porijeklo vaše! Nije ovo zadatak, ovo je zadačić, zadatak vas već čeka.

To reče i niz mutne vode preršlanja. A njima dvojici se plač ne zaustavi, al krenuše ideje. Baracije, vjerni vitez šapatom nešto kaza deputatu na uvce, pa se malko polakomiše i izgleda da se odjednom napuniše mrskih ideja, pa u trk odoše niz vjetar ridajući, da se zle sijalice ne zaborave. U to vrijeme svake godine nekim čudom se promijeni vrijeme u zemlji.

Od toga dana komšilarije uzima danak skoro svake godine, uz nesebičnu podršku oma-lovažene kraljevine. Sada su oni totalno ojačali i materijalno i s guzicom, a prave se sva-kako velike dase iz utrobe donatora.

Tu je našoj priči kraj, a sve što valja odlazi u raj... Naravno ako SV. PETAR to dozvoli...

Arnautske Kobile

Bilo je to veoma davno. Jedan stari Vasojević živio na jednoj krčevini u staroj bukovoj šumi. Osim bake i sinova po svijetu, imao je i tri kobile, jednog pijetla - kome je neki svat pištoljem osjekao kljun i malo šljiva za rakiju. Živio je mirno, uživao u pejzažu i čekao zaostale penzije. Gnušao se nekih stvari što se čuju preko medija, novina i dr. sredstava javnog informisanja, a baki je zabranio da gleda serije i u kobilama je nalazio utjehu u svojoj tuzi.

Jednog jutra u proljeće ustade stari Vasojević, a-zora, rano prije sunca, probudi svoje tri kobile i reče im da idu na planinu blizu komšijske granice, jer je trava tek nagronjala i ima obilje ukusnih korjena za jelo. Kobile se pogledaše, kao da okom pade dogovor i starini se obrati jedna od njih:

Prva kobila: A.... Viđi ovo... stari, mi te niđe nijesmo ostavljale, pa nemoj ni ti nas, vala! To đe ima vjernosti, to smo mi ispoštovali. Ne velim ja ... viđi; veliki si, punoljetan, glasao ... nema šta, do obraza ti je!

Stari Vasojević se zamisli pa reče:

Stari Vasojević: Ekkk... meneee ... u pravu ste! Pa da... tačno vam je to, a i žao je starcu sijedijeh vlasi, sa vašom pričom da se ne saglasi! I dosad su moje mloge misli pale ... na nekakve prazne ideale. No sad hoću imam volju čvrstu, vijat s vama, ka planini k časnoj troprstu!

Bijaše dobra komatina puta do tog mjesta u planini, đe je dobro ljudima, stoci i živini.

(U priči je sve to brzo, al u zbilji nije - ih moj i tvoj drug bi do gore genitalije ostavio po jelovu granju). No, starac i kobile poznavahu šumske prolaze, zato dođoše sigurno i radosno do tzv. turističke destinacije na ovoj planini. Nego se gore, bješe vrijeme načomrdilo i bijaše tako tamno i nemilo, jer sunce još nije granulo, niti su se čule ptice ili zvjerke. Zato postade starcu i kobilama nekako strašno u ovoj tišini, jer se pričalo da se u planinu zorom prije sunca rado povlačio zlobni komšija iz komšiluka - vladar svih neprijatnih dešavanja tokom istorije čak od BIG-BENGA.

(Vidi pisac ove priče da se starom i kobilama smrzlo nedžase u guzi.)

Kobile se šatra dale u pas, a jednim okom gledaju u crnilo oblaka. Stari se zanio, bere nekakvo korjenje za želudac, jer ako to korjenje krca, ne mora ići kod ljekara da mu uvlači ono crijevo u drob.

U tom času ka da munja sinu....prolomi se „plotun” kroz planinu. Precrnje nebo, poče vihor silni... duva, duva, trubi... bubulji s neba padaju. A starac i kobile, kako bi se malo okuražili, stadoše oni pjesmu pjevati i dozivati sunce. Slušajući ih, pomislio sam da tuže i nariču nekoga - ... dal njihovu sudbinu?

Urnebes traje...

Već odavno bijaše komšija zamrzio starca - junaka. Već odavno komšija do dvanaest mrzi sebe. Pa zamrzio starca, kako pogana čeljad mrze pravednog čovjeka, a mrzi ga ponajviše zbog toga, što starac bijaše na svojoj zemlji zaveo sveti oganj, da se nikad ne ugasi. Mrzi ga što se guši i što kašlje od tamjana, od svetog dima.

Skoči komšo na kobile (ima izgleda leđa, čuvaju ga naki pjegavi sa nekog ostrva i nekakve demokrate) ... zna za jadac, zna za starčevu boljku, skopa ih prljavim rukama i odvuče u svoju zemlju preko puta.

Raziđoše se oblaci. Starac gorko zaplaka. Gledni mu je uzeo tri mila bića, još malo pa sve, ali se starac polakomi i reče:

Stari Vasojević: A nećemo tako!!!...Ne ... ne...Čekaću ja moje dobre kobile makar ih čekao do Hablovog vremena i kraja svijeta. Vratiće se one kad on propije sve...

Napravi starac sebi katafu – planina je; valja mu da ne kisne. Nabavi sebi bič, limene kalpake i oružje i stade čekati... Mlogo je korijenja za drob pojeo starac i mlogo je vremena prošlo dok se opet ne zamrači i stade tutanj...Munja sinu....prolomi se „plotun” kroz planinu. Precrnje nebo, poče vihor silni... duva, duva, trubi... bubulji s neba padaju. A starac čeka , a ko čeka taj i dočeka. Pojaviše se kobile, galopiraju iz mozga niz mećavu.

Stari Vasojević: Čekaj ... čekaj... stani ...stani ... pa to nijesu one moje stare kobile ne...ne! To su neki divlji konji koji liče na moje kobile. Mora da im je narav promijenio.

A bijesni riđani nekada starčevi, stadoše pred njim ko list pred travu i gle čuda: Iz ušiju im dim kulja, a iz nozdrva plamen bije, sa nekakim lukavim očima - komšijskim. Počeše starca udarati kopitama i repovima, oće glavu da mu razbiju, da ga ubiju i pojedu i na kostima da se provozaju. Znali su ko je starac, ali - možda im je komšija drogu u zobnicu sipao, jer on toga ima dosta prolazi mu svaki dan pored kuće, možda, ali nijesu očekivali da je i sada stari koščati - silan junak. Nijesu znali da je rano počeo oružje da paše i s četama granicom da jaše.

Skoči stari ka da munja sinu, prolomi se urlik kroz planinu! A kobile na starog lete kao turci, nađoše ga s naganom u ruci. On pred svoje kobile banu u tom nagan triput... iz desnice planu, te kobilja prsa iscijepa, oj sudbino crna i prokleta. Starac se pokloni i reče:

Stari Vasojević: Šta činiš ljucki lešinaru, što ne izađeš meni na megdan, nego mi šalješ moje vjerne životinje. Ko ti je vođa kukavičke čete iza zapadnih pleći što se krije? Zar pred mene izaći nesmije, da me sveže i stavi lisice - evo starca đe si kukavice!!!

No ne sluša usijana zapadna strana... bijaše ih opjanila slava pa uteče ka kula (meko le) s podvijenim repom i crni vihor za njime, preko mora u zapadne dvorine. Viđe starac da nema junaka, pa gorko zaplaka nad svojom sudbinom. Riješi da se bači u provaliju...

Tada udari neki bijeli zadovoljni snijeg - suvi... Starca i kobile nikad ne nađoše...

U to vrijeme svake godine nekim čudom se promijeni vrijeme u zemlji. Od toga dana komšija uzima danak skoro svake godine. Totalno je ojačao i materijalno i facom i pravi se dasa iz utrobe donatora.

Tu je našoj priči kraj, a sve što valja odlazi u raj...